Kopaonik zauzima čelno mesto među planinama Srbije – po prostranstvu i gorostasnosti, po raskošju oblika i boja, po bogatstvu svojih nedara, po istorijskom značaju.
Kopaonik svojim imenom skreće pažnju na rudarsku tradiciju. I druga imena na geografskoj karti ove prostrane planine (Suvo rudište, Samokovka, Rudnica), svedoče o aktivnosti koja traje još od antičkog doba. Geolozi i dalje tragaju za skrivenim rudnim blagom, a ovaj planinski lepotan celim svojim prostranstvom ostaje okićen gustim šumama i sočnim cvetnim pašnjacima. Kad duboki snegovi prekriju planinu u goste dolaze ljubitelji zimskih čarolija. Pet meseci godišnje špartaju smučari padinama Ravnog Kopaonika. Između 1650 i 1800 m nadmorske visine zatalasana ravan s Pančićevim vrhom liči na ogromni smučarski stadion, izbrazdan žičarama i naseljen hotelima i domovima odmora. Sneg ovde rano i brzo napada, održava se do maja i takvog je kvaliteta za smučarski sport da ga stručnjaci uvršćuju u prvu klasu. Naravno, zimi su planine bogatije suncem, nego natmureno i hladno podneblje nizija. Svojih 1750 sunčanih časova godišnje Kopaonik je dobrim delom raspodelio na zimske mesece. Po prirodnim lepotama i rudnom blagu Kopaonik nema takmaca među našim planinama. Omeđen je prilično jasnim prirodnim granicama – dubokim dolinama Ibra, Jošanice, Rasine, Gornje Toplice i Laba. Zauzima čitavih 2756 km2. Pruža se u dužinu 82,7 km, a najveća širina mu je 63 km. U svom najvišem delu Kopaonik je nalik na kuću ravnog krova: strane su mu strme gotovo kao zidovi, a teme toliko zaravnjeno da ga je narod umesno nazvao Ravni Kopaonik. Zapadne strane planine su nešto strmije od istočnih, ali i ogoljenije i nepristupačnije. Kopaonik je bogat hladnim i radioaktivnim vodama na visini i toplim u podnožju. Glavne crte reljefa Kopaonika stvorene su pre nekih 70 miliona godina. Veliki pokreti zemljine kore doneli su nabiranja i snažna rasedanja kojima su strmo zasečene strane prema ivičnim dolinama. Duboke rasedne pukotine otvorile su put izlivanju andezitsko-bazaltne stenovite mase, čime je stvorena najprostranija eruptivna masa u Srbiji, a time i veliko rudno blago: za dacite i andezite vezane za najvažnije rude (gvožđe, bakar, olovo, srebro i dr. metali). U serpentinsko-peridotitskim stenama obrazovala su se ležišta rude hroma i magnezita. Delovanjem erozije nastali su široka zaravan, Ravni Kopaonik i najviši vrhovi od otpornijih stena. U područjima mekših, naročito serpentinskih stena, koje preovlađuju u zapadnom delu planine, rečni tokovi velikog pada i sneg udubili su klisuraste doline, povećavajući tako nagib, nepristupačnost i živopisnost prostora. U klimatskom pogledu Kopaonik se bitno razlikuje od okolnih dolina. Srednja godišnja temperatura na Ravnom Kopaoniku je 3,7 stepeni C, a januarska -5,2. Zimske temperature na ovoj planini nisu mnogo niske, jer je to posledica njenog južnog položaja, zaravnjenosti i široke otvorenosti terena, što sprečava gomilanje hladnog vazduha i oblaka, a olakšava provetravanje. Pošteđen dugotrajne oblačnosti, Ravni Kopaonik je zimi duže izložen suncu, pa je topliji nego što bi se moglo očekivati, s obzirom na znatnu nadmorsku visinu. Naravno, to sunce je “zubato”, te se snežni pokrivač ne topi ni za pet meseci (prosečno traje 159 dana godišnje). Zato je smučarska sezona ovde dugotrajna i postojana. Sa 200 sunčanih dana godišnje (na Sunčanoj dolini), ova planina je kao stvorena i za “vazdušnu banju”. Padavine su veće od 1000 mm godišnje. Ispod najvećih vrhova razasuti su izvori s ledenom vodom i u avgustu: Krčmar voda, Marina voda i Jaram sa samo 4 stepena C.
U podgorini Kopaonika i na mestima izrazitog rasedanja probijaju se mnogi termomineralni izvori. Voda Jošaničke banje (78,5 stepeni C) koristi se za lečenje, kupanje, piće, ispiranje i inhaliranje. Tu se leče oboljenja od išijasa, reumatičnih oboljenja zglobova, raznih povreda kostiju i mišića. Ova voda je korisna i pri lečenju nervnih, ginekoloških i nadražajnih kožnih bolesti. U istočnoj podgorini Kopaonika na 700 m nadmorske visine, smeštena je Lukovska banja, poznata još od rimskog doba. Ima osam izvora sa zemno-alkalnom kiselom vodom, temperature od 30 do 56 stepeni. U Kuršumlijskoj banji je prirodno lečilište “s izvorom do izvora”. Tu izbija 10 izvora sumporovite vode s temperaturom od 38 do 57 stepeni. Bogutovačka banja ima tri izvora slabo sumporovite i radioaktivne hipotermalne vode, s temperaturom od 24,7 stepeni.
Bogatstvo živog sveta
Od podnožja do vrha Kopaonika smenjuju se različiti tipovi vegetacije, što je posledica uticaja nadmorske visine. Planinsko podnožje karakterišu hrastove šume, hrasta sladuna i cera. U dolini Ibra dominira serpentin, gde su od biljnih zajednica najpoznatije borove šume. Iznad hrastovih šuma, pa sve do visina od 1500 m dominira bukva. Iznad 1500 m, gde su prostori znatno hladniji i vlažniji, počinje pojas smrčevih šuma. Iznad 1800 m prostire se pojas niskog žbunja. Najčešći žbun je planinska polegla kleka, koja odoleva snežnim nanosima, oštrim zimama i snažnim udarima vetra, štiteći mnoge biljke, među njima i borovnice. Na gotovo nepristupačnim stenama u najvišoj zoni Kopaonika raste visokoplaninska biljka runolist ili planinka. Životinjski svet Kopaonika je nedeljiv s biljnim svetom. Ptica krstokljun živi isključivo u zoni četinara. Kljun joj se ukršta, što je odraz prilagođenosti u ishrani. Ne čekajući da se šišarice četinara same otvore, on to veoma spretno čini ovako oblikovanim kljunom. U najvišoj zoni Kopaonika iznad zone smrčevih šuma živi jedna vrsta skakavca sa zadebljanjima na prednjim nogama, koja liče na bokserske rukavice. To je sibirski skakavac, koji se zbog klimatske podudarnosti zadržao u ovoj zoni planine. Na Kopaoniku žive zečevi, lisice, srne, divlje svinje, veliki broj različitih vrsta ptica i bogat riblji svet u hladnim bistrim vodama.
Gorostas među vekovima
Darovi prirode Kopaonika i njegovog podgorja od davnina su privlačili ljude, pa na tragove njihovim staništa nailazimo i danas. Nekoliko moćnih tvrđava na mudro odabranim visovima još prkose vremenu. Kopaonik je bio značajno središte srpske srednjovekovne države u vreme Nemanjića, Lazarevića i Brankovića. Rudno blago ovog kraja najviše se crpe tokom XIV i narednog stoleća u vreme despotovine. Uz rudarstvo cveta i trgovina, prvenstveno s Dubrovnikom. Raški kralj Uroš i doveo je u zemlju vrsne nemačke rudare Sase. Polovinom XV veka Turci zauzimaju dva najbogatija rudnika tadašnje Srbije, Novo Brdo i Trepču. Rudarstvo počinje da se gasi. Na domaku Kopaonika je nekoliko srednjovekovnih manastira, koji su srpskoj kulturi proneli slavu širom sveta: manastir Studenica iz 1190. god., zadužbina Stefana Nemanje, sa bogatim ukrasima u kamenoj plastici i Hristovim raspećem iz 1208. god; Žiča, manastir sa sedmora vrata Stefana Prvovenčanog iz 1215. god., prva stolica arhiepiskopa Save (1219. god.); manastir Gradac, zadužbina Jelene Anžujske, iz 1275. sa elementima gotike; Sopoćani “Raškoj na izvoru” (oko 1265.), najlepša galerija srpskog srednjovekovnog živopisa. U blizini Kopaonika su i Đurđevi Stupovi, zadužbina Stefana Nemanje, (pre 1168.) i Petrova crkva, još starijeg porekla (VIII-IX vek), u čijem je hramu kružnog oblika veliki župan Stefan Nemanja prihvatio pravoslavlje. Dosta dobro su se sačuvala srednjovekovna utvrđenja u podnožju Kopaonika, izgrađena na vrhovima brda: Zvečan, Ras, Brvenik, Koznik, Maglić i Vrhlab.
Život i običaji
Ostaci materijalne kulture na području Kopaonika ukazuju na predilirsko i ilirsko nasleđe, rimsku epohu, slovensko-srpsku etičku konsolidaciju, turske prodore i druga kretanja. O tome svedoče alatke, kojima se još u praistoriji vadila ruda i ostaci građevina u kojima se ona prerađivala uz pomoć vatre i vodene snage. Prohujale su i ilirska i rimska epoha, obeležene ostacima grobalja i građevina sakralnog i profanog karaktera. Mnogi srednjovekovni spomenici kulture svedoče o životu u razvijenom srpskom srednjem veku, kao i o kasnijim prodorima Turaka i brojnim seobama, koje su se kretale kopaoničkim pobrđima. Današnje stanovništvo kopaoničkog podgorja konsolidovalo se naseljavanjima u XVIII i XIX veku sa zapada (iz crnogorskih brda, Hercegovine) na jednoj i jugozapada (s Kosova i Metohije i Pologa u Makedoniji) na drugoj strani. Privrednu osnovu kopaoničkog podgorja predstavljalo je stočarstvo, a zatim zemljoradnja i voćarstvo, koje se razvijalo u nižim predelima. Zemlja je obrađivana volovskom zapregom, kakva se i danas mestimično može videti, a vršidba je obavljana na gumnu, pod otvorenim nebom, pomoću konja i goveda. Prostrani pašnjaci po Kopaoniku pružali su povoljne uslove za gajenje stoke, naročito ovaca i goveda. Jednu od karakteristika stočarske privrede predstavlja bačija. Sa zgradicama od brvana, raspoređenim oko kakvog izvora, u blizini ispaše za stoku, daskom ili čatmom pokrivene, bačije su služile za stanovanje reduše i čobana, za preradu mleka i ostale poslove. U njihovoj blizini bili su torovi za zatvaranje stoke. U vreme letnjeg boravka na planini organizovani su sabori omladine u određene dane uglavnom oko izvora (Krčmar voda, Marina voda, Metodijev izvor).
Domaća radinost predstavlja značajnu granu tradicionalne narodne privrede u ovim krajevima. Na razbojima od drvene građe žene su tkale sve što je bilo neophodno za odeću i posteljinu (sukno od vunene, a platno od lanene i konopljane pređe). U odeći, od gunja do marame, sve je bilo domaće izrade, a mnogi haljevi i delovi obuće ukrašavani su vezom. Opanci su pravljeni od presne goveđe i svinjske kože. U okviru domaće radinosti izrađivana su pojedina oruđa (jaram, ralo, samari, kola, vile, grabulje) i posude (vagani, zastruzi, kace, burad). U okviru domaće radinosti stvorena je osnova za razvoj zanatstva (drvodelje, zidari, kolari, potkivači, opančari, abadžije, limari, korpari) i jedan specijalni oblik “industrije”, podizanjem vodenica za mlevenje žita, valjarica za valjanje sukna, strugara za rezanje građe i drveta, a sve to na za to pogodnim potocima, rečicama i rekama.
Još uvek je aktuelno usmeno narodno stvaralaštvo. Mnoga predanja, priče i legende prenose se s generacije na generaciju. U svemu ima izuzetnog životnog optimizma, jer, kako jedna od legendi kaže, samo se na Kopaoniku, u isto vreme za ručak može dobiti pečenje od jagnjeta sisančeta uz sveže zrele trešnje ubrane na licu mestu i zrelo grožđe rashlađeno u prirodnom ledu. Dok u podnožju (župi) sazreva grožđe, na planini stižu trešnje ispod kojih planduju jaganjci, a nedaleko odatle i leti se na planinskim vrhovima beli neotopljeni sneg.
Skijanje
Prve organizovane grupe planinara i smučara počele su da posećuju Kopaonik tridesetih godina XX veka. Ljubitelji planine izgradili su prvi planinarski dom pred prvi svetski rat. Organizovano, kompleksno i kontinuirano angažovanje na razvoju savremenog turizma na Kopaoniku počinje opsežnim naučno-istraživačkim i stručnim pripremama od 1964-1969. god.
Ski centar Kopaonik poseduje 44 km staza uređenih za alpsko skijanje i 18 km staza za nordijsko skijanje. Za ljubitelje noćnog skijanja tu je i osvetljena staza “Malo Jezero”. U slučaju nepovoljnih vremenskih prilika postoji i mogućnost kvalitetnog pokrivanja dela staza veštačkim snegom. Sve staze su veoma dobro povezane sistemom žičara i ski liftova, kapaciteta od preko 28.600 na sat. Ovaj system čine tri nove isklopive četvorosedne žičare velike brzine (ukupan kapacitet 5.400 skijaša na sat), dve fiksne četvorosedne žičare sa pokretnom trakom za ukrcavanje skijaša (ukupan kapacitet 4.200 skijaša na sat), pet dvosednih žičara (ukupnog kapaciteta 5.880 skijaša na sat), čitiri vučna ski lifta – sidro (kapaciteta 4.800 skijaša na sat) i devet ski liftova – tanjir (kapaciteta 7.300 skijaša na sat). Pored staza za alpsko i nordijsko skijanje, ski centar Kopaonik poseduje klizalište i uređen snow-board park, na kome se organizuju mnoga takmičenja domaćeg i međunarodnog karaktera.
